О књизи: 2005 / Иван Вирипаев је једно од најупечатљивијих открића у модерној руској уметности. Његова популарност као драмског писца и глумца убрзано расте, а то је случај када се жреб да се постане модеран и обасјан наградама не чини нимало слепим, већ прецизно прецизним и правичним. Загушљив реп сценске прозе Ивана Вирпајева задржава колосалну енергију на страницама књига. Иза зезанције и псовки крије се озбиљан и дубок покушај да се сагледа данашња стварност, да се пронађе однос између савременог човека и вечних категорија као што су Бог и савест „13 текстова написаних у паду” су 13 корака изнад прага књижевности. То је зато што аутор не жели да сагледа свет са улазних врата готових вербалних форми, већ из „црног” – нечег превербалног, подљудског. А драматични „Текст бр. 11” („Окиген”), сумњиво подсећа на „кул” реп, чак прераста у читаву „Библију”. Односно, свети текст особе за коју нема смисла ван ситница његовог безбожног постојања. И каже да све постоји само „за главно”: „Микеланђелове слике и псовке”, опушци у гредици, устрељена мачка, хероин у венама и Бахови концерти – све је важно и потребно. Чим се појавио на позоришној сцени. ДОЦ, „Кисеоник” младог иркутског глумца и драмског писца Ивана Вирипајева, одмах је проглашен „манифестом за генерацију тридесетогодишњака”. Штампа - о драми „Кисеоник“ Ивана Вирипајева: „Са Гришковецом је „мали човек“ модерног времена започео свој плах живот на сцени, неспретно, али непоколебљиво бунећи се против клишеа и лажи званичног позоришног живота. Сада се појавио у „Кисеонику“ Ивана Вирипајева у сасвим другој фази свог брзог живота.».